Ovo je najveći srpski greh prema vladiki Nikolaju: Iz njega se rađa svako zlo
Vladika Nikolaj Velimirović rođen je 1881. godine u selu Lelić nedaleko od Valjeva. Njegovi roditelji Dragomir i Katarina imali su devetoro dece, od kojih su preživela samo dvojica sinova, Nikolaj i Dušan, da bi i Dušan poginuo 1914. godine, a Nikolaj se zamonašio. Postao je jedan od najcenjenijih vladika, nije štedeo reči kada hvali naš narod, ali mu nije bilo strano ni da nam uputi pokoju kritiku i ukaže na greške koje pravimo.
Vladika Nikolaj Velimirović je jednom prilikom mnogima otvorio oči govoreći o najmračnijem srpskom grehu.
– Najčemerniji srpski greh – nesloga.Mnogi zaboravljaju da su četiri slova "S" ispisana okolo krsta. U krstu je sloga, a ne u slovima. Kada bi svi Srbi to znali i krstu se poklonili, brzo bi se složili. Ali mnogi vide četiri slova, a ne vide krst. Krst stvara slogu, a sloga Srbina spasava – objasnio je vladika.
Najveći srpski greh prema vladiki Nikolaju
"Dijaspora" je 2006. godine objavila besedu vladike Nikolaja o "najvećem srpskom grehu".
- Jednom prilikom sam sedeo sa svojim dugogodišnjim prijateljem, izuzetno obrazovanim i duhovno iskusnim čovekom, vladikom Srpske pravoslavne crkve. Kao i uvek, čitav naš razgovor imao je tih i svečan karakter. Bez mnogo reči, sa dugim periodima ćutanja, u zajedničkom osećanju težine vremena u kome živimo.
Pred zidovima ispunjenim knjigama i ikonama, pod prigušenim večernjim svetlom, čitav ovaj nesvakidašnji razgovor sveo se na zajednički pokušaj našeg odgovora na jedno podjednako komplikovano koliko i tajanstveno pitanje. Rekli bismo pitanje svih pitanja: koji je to najveći, onaj prvorodni srpski, greh?
Da, zaista, koji je to najveći naš greh? Iz koga se kasnije šire i umnožavaju svi ostali naši grehovi, mane i nedostaci. Koji prethodi svakom srpskom stradanju, svakom našem padu i svakoj propasti.
I razgovor se tako pretvorio u veliko i strašno podsećanje na sve ono što nam se dešavalo.
Pred mirnim pogledom mog ćutljivog sagovornika, ja sam polako nabrajao užasne scene našeg pada u istoriji. Jednu po jednu.
Kao na ispovesti, ređao sam strašne scene krvavih stratišta i narodnih zbegova. Sećao sam se svega onog što mrzne srce i ledi dušu.
Sećam se kumovske sekire; sećam se oficirske sablje koja seče dojke srpske kraljice; sećam se krvavog noža kako se u Topčiderskoj šumi nemilosrdno zabija i kasapi lice najplemenitijeg vladara naše moderne istorije; sećam se prosjaka i bogalja sa najvišim vojnim odlikovanjima posle svakog srpskog rata; sećam se budućeg srpskog vojvode Živojina Mišića kako zalaže kod poverilaca sve što ima, čak i svoj šinjel (pošto je kao obrenovićevac izbačen iz vojne službe); sećam se najveće junakinje Solunskog fronta, besmrtne Milunke Savić (nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje Obilića i dva ordena francuske Legije časti) kako posle Prvog svetskog rata radi kao čistačica i kleči pored kofe sa prljavom vodom samo da bi ishranila svoju porodicu – u istoj onoj kraljevini u čijem je oslobođenju onako slavno učestvovala, prerušena u muškarca, višestruko ranjavana…
Sećam se pravoslavnih crkava podignutih u vazduh srpskom rukom; streljanja Hristove ikone; ugašenih krsnih slava; zabranjene ćirilice; prećutanog Jasenovca…
Sećam se svega što inače pokušavamo da zaboravimo, svega onog što nas prati kao demonska senka, udobno smeštena između redova naše istorije…
Trebalo je podneti sav ovaj odjednom oživljeni užas.
Dugo ćutanje. I jedva savladan, teški uzdah pokajanja za sve ono što su najgori među našim precima radili svojoj rođenoj braći, svojim kumovima, prijateljima, vođama, vladarima…
Gospode Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj nas grešne! Pomiluj nas, Blagi!
A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda.
I probao sam. Nabrajajući redom: greh oceubistva; izdaju; samovolju; sebičnost; pohlepu; nepoštovanje svega velikog i zaista vrednog… Moj ćutljivi, mudri sagovornik podsetio me je da su ovo "samo odblesci nečeg starijeg od svega nabrojanog". Da postoji prauzrok čitave ove tužne hronike naše sramote i beščašća. I da je "ovaj strašni greh vešto prerušen u jedan naizgled sasvim bezazleni oblik". U nešto što nam se i ne čini kao greh. Otkrio mi je, u jednoj jedinoj reči, suštinski razlog svih razloga našeg ponovljenog stradanja. Izrekao je rešenje:
"Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizlazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevice, jeste nestrpljenje."
Obično, malo, svakodnevno, tobože bezazleno nestrpljenje. Ono je naš najveći, najteži, onaj originalni greh. Prauzrok svega što ćemo kasnije upropastiti, izdati, uništiti, oskrnaviti, odbaciti, zaboraviti…
Kao i uvek, najkomplikovanija pitanja zahtevaju one najjednostavnije odgovore, koji su, pokazalo se, često i jedini pravi.
Jer nestrpljenje nije suprotnost "strpljenju", već mudrosti.
Nestrpljenje je očito pokazani nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušje i maloverje.
Nestrpljenje je uzrok svakom razočaranju. Nestrpljenje je pobuna protiv onoga "neka bude volja Tvoja".
Nestrpljenje je početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko "buntovništvo bez razloga".
Nestrpljenje je bezbožni otpor svemu onome što ne razumemo.
Nije mi ostalo ništa drugo nego da se složim sa svojim mudrim, strpljivim prijateljem.
I da sada ovde i vama, dragi moji, prenesem sećanje na ovaj davni razgovor. Sa nadom da ćete me razumeti. I poverovati rečima srpskog episkopa, nadahnutih hiljadugodišnjom mudrošću pravoslavne civilizacije.
Zato, molim vas, nemojte biti nestrpljivi. Koliko god da vas boli. Koliko god da vam se čini neizdrživo…"
(Kurir.rs/ Blic žena)
Video: Vladika toplički Petar o molitvi - eliksiru života